Može se mnogo toga reći za održavanje igara jednostavnim. Znam da developeri i izdavači često vole da natrpaju što više mogu u igre, ali jednostavnost može biti (i često jeste) vrlina.
Ideja da „manje znači više“ neprestano mi je prolazila kroz glavu dok sam igrao Circus Electrique. To je RPG sa bogatom pričom koji je takođe simulacija upravljanja cirkusom i ima vrlo jaku dozu taktičkih borbi na poteze. Umesto da nešto zaista izuzetno dobro radi – i nije teško zamisliti da bi igra bila sjajna da su developeri malo smanjili svoje ambicije – ona radi mnogo stvari sa različitim stepenima kvaliteta. Hajde da počnemo sa borbama na poteze. Ima 15 igrivih likova koje treba sakupiti, i svaki od njih ima šest poteza koje moraju naučiti kako bi ih savladali. Pored toga, svaki lik ima i nekoliko pasivnih sposobnosti. Kada sastavljate tim, morate razmotriti ne samo veštine svakog pojedinačnog lika, već i kako se njihove pasivne sposobnosti međusobno povezuju.
U isto vreme, takođe morate razmotriti koliko su likovi kompatibilni u samom cirkusu – jer, ponovo, pored borbe kroz ovu steampunk verziju Londona, takođe upravljate cirkusom. Morate postaviti svoj tim za svaku predstavu, pazeći da se različiti nastupi izvođača dobro uklapaju, istovremeno balansirajući konkurentske zahteve borbi, jer ako je izvođač u jednoj, ne može biti u drugoj. Da bi stvari bile još komplikovanije, povremeno morate odmarati likove kako bi povratili snagu. Dobra vest je da su borbe i nastupi podjednako važni. Loša vest je takođe da su borbe i nastupi podjednako važni, pa ako ne posvetite punu pažnju jednom ili drugom, pomalo ste u nevolji. Upravljanje timom je veliki deo ove igre. U to ime, takođe morate regrutovati nove članove tima kako biste se pobrinuli da vaši borci/cirkuski izvođači ne iscrpe, jer ni sav odmor na svetu neće održati vaš tim svežim, s obzirom na sve muke koje morate podneti kako biste zaradili iskustvene poene (i sve druge resurse koje vam trebaju samo kao rutina).
Takođe, morate zaraditi dovoljno novca i resursa iz borbi i cirkusa da biste održali cirkus i izvođače u dobrom stanju. Upravljanje resursima je takođe važan deo ove igre.
I, kao da to nije dovoljno, tu je i priča koja sve povezuje, o sestričini cirkuskog direktora koja ne veruje cirkuskim direktoru jer je slučajno ubio njenu majku. Kao da to nije dovoljno zapleta za iskoristiti, radnja se odvija u verziji Londona gde su svi poludeli od neke vrste virusa koji čini ceo grad nasilan. Sestričina pokušava da razotkrije tu misteriju.
Kao što možete primetiti, u „Circus Electrique“-u ima mnogo dešavanja. Iako je prijatan za gledanje i slušanje, igra vas takođe preplavljuje informacijama, a ne pomaže ni činjenica da se većina tih informacija prenosi putem veoma malih tekstualnih okvira sa menijima koji nisu baš jednostavni za navigaciju. Postoji kodeks koji sve prati, ali čak i tako, sama količina informacija (i povezanih „info-dumpova“) je jednostavno ludilo.
Zato je teško ne poželeti da je „Circus Electrique“ pokušao da svede sve na, recimo, pola tuceta svojih najboljih ideja. Ako želite gustu igru, ova će vam tačno to pružiti – ali u određenoj tački se pitate da li se sve to isplati, i nisam siguran da li se isplati.