Personalni kompjuteri možda uživaju u svom drugom zlatnom dobu u ovom trenutku, ali moderno doba ima mali broj sličnosti sa sredinom devedesetih godina prošlog veka. Umesto visokobudžetnih igara velikih izdavača, popularnost kompjutera kao konzola za igru u mnogome je zasluga indie, nezavisnih igara, sadržaja koji su stvorili korisnici i igara koje se besplatno preuzimaju. Takođe se razlikuje i tip igara, pa moderne pucačine iz prvog lica imaju vrlo malo sličnosti sa onima sa kraja dvadesetog veka. Jedino preklapanje jesu staromodne RPG igre, kojih smo imali nekoliko odličnih u zadnjih par godina. A ova najnovija bi mogla biti najbolja ikada.
Iako su igre poput „Pillars of Eternity“ i „Torment: Tides of Numenera“ obeležene kao spiritualni nastavci „Baldur’s Gate“ i „Planescape: Torment“, respektivno, „Divinity“ franšiza prisutna je od 2002. godine. Delimično zahvaljujući nekim zanimljivim konvencijama o imenovanju, serijal je ostao neprimećen od strane svih, osim najvatrenijih ljubitelja RPG igara, a približila se mejnstrim uspehu tek nakon što je 2014. godine izašla „Divinity: Original Sin“, koja je portovana na konzole godinu dana kasnije.
Divinity: Original Sin II
Prva igra bila je neverovatno dostignuće za nezavisnu programersku kuću, ali u odnosu na nastavak čini se izuzetno prostom. Privlačnost je ponovo prisutna, i to ne zbog kompleksnosti igranja koja je impresivna, već zbog načina na koji vaše odluke utiču na svet i likove u njemu. U tom smislu, uprkos njenom izgledu, ovo je možda jedna od najrealističnijih igara ikada napravljenih.
Divinity: Original Sin II
Slično kao kod „The Elder Scrolls“ franšize, najgora stvar u vezi „Divinity“ igara je generički svet u kojem se odvija. Nije lako ubediti ljude da je ovo smela, originalna igra koja krči nove puteve kada se na samoj naslovnoj strani igre nalaze zmajevi, patuljci sa dugim bradama i vilenjakinje u čudnoj odeći – nešto što se može odnositi na bilo koju igru fantazije u protekle četiri decenije.
Zaplet se fokusira na progon određene vrste korisnika čarolija, čije sposobnosti imaju neugodan sporedni neželjeni efekat slučajnog prizivanja demonskih čudovišta. Vi i vaša grupa (ili možete igrati sami, kako god odlučite) pripadate toj grupi pod nazivom „Sourcerors“, čija prava priroda stvara svakakva moralna pitanja o tome kako treba rešiti osnovni problem.
Priča vremenom postaje sve interesantnija, ali, kao u „The Witcher 3“, prava magija u „Original Sin II“ dešava se u manjim detaljima; naročito zbog činjenice da su obe igre postavljene u svet moralne neodređenosti, a vrlo mali broj likova je potpuno dobar ili potpuno zao. Nema lakih rešenja za bilo koji problem, a ako mislite da ste pronašli neki, znajte da je to samo znak nepredviđenih okolnosti koje ćete tek otkriti.
Divinity: Original Sin II
Više puta ćete ubiti ljude samo da biste kasnije saznali da njihovi motivi nisu bili tako okrutni, ili pak da su znatno složeniji nego što ste isprva mislili. Često ćete zbog toga izgubiti priliku da dobijete neku sporednu misiju, a u isto vreme će sama igra uticati na vaš svet, izazivajući vas da postanete bolja i tolerantnija osoba. Ili će vas, kao druga krajnost, naterati da odustanete od svega i postanete potpuno zli.
Scenario i pozajmljivanje glasova su iznenađujuće dobri, s obzirom da je Larian samo mali nezavisni belgijski studio. Međutim, iako se možete pričom ili šunjanjem izvući iz mnogo neprijatnih situacija, daleko od toga da su vam to jedine opcije. Igra sadrži i moći poput teleportacije, kao i razgovora sa duhovima i životnjama, oko kojih bi drugi developeri (programeri) zasnovali čitavu igru. Međutim, ovde su one samo neobavezni dodaci i mogli biste da završite i čitavu igru bez da ih ikada otkrijete.
Divinity: Original Sin II
Kao što biste očekivali od dobre RPG igre, alati za kreiranje lika su prijatno opširni, sa različitim grupama borbenih i društvenih veština, Source magije i više tipova klasa, uključujući klasične, ali i neke jedinstvene za „Original Sin II“. S tim što u vezi ovoga, kao i svega drugog, igra ide korak dalje, pa vam omogućava da kreirate sopstvene klase i tipove likova, što funkcioniše perfektno bez obzira na to koliko bizarno izgledaju.
Mnoge savremene RPG igre prvenstveno se fokusiraju na borbu, ali vam je ovde dato mnogo drugih opcija, od šunjanja do ubeđivanja, te se možete fokusirati na ono što najviše odgovara vašem stilu igre. Ili možete da, kao kod svih drugih aspekata igre, preskočite sve ovo (ukoliko vas ne zanima previše) i iskoristite unapred podešene likove.
Igru bi mogli nazvati izuzetnom i da se zaustavila tu, jer veličina i kompleksnost ovog sveta omogućava dubinu naracije na nivou nekih od „Telltale“ grafičkih avantura, ali u gigantskoj areni otvorenog sveta. Ali to je zapravo samo početak, pošto „Original Sin II“ dodaje slojeve mehanika koji bi skoro mogli da budu osnova zasebne igre. Borba, na primer, na prvi pogled izgleda kao prilično uobičajen potezni sistem borbe. Osim što je u stvari više nalik na „XCOM“, pošto uzima u obzir i odbrambeni teren i visinu, kao i vodene površine ili ulje koje likovi sa magijskim elementarnim moćima mogu koristiti.
Divinity: Original Sin II
Sve ovo je izazovno koliko i zvuči, ali postoji i podešavanje težine koje vam omogućava da ga učinite gotovo trivijalnim, tako da se možete koncentrisati na priču. Iako je najočiglednija inspiracija za ovu igru „Baldur’s Gate“, očigledno je da se Larian studio poziva na originalne RPG igre koje ste igrali pomoću kockica i sveyaka. Sama igra pokušava da preuzme ulogu Gospodara tamnice (Dungeon mastera) i osigura da će svako moguće rešenje kojeg se setite imati šansu da uspe.
Loša strana ovoga je da bi ljudski Dungeon master dao igračima malo slobode, u slučaju da zaista nemaju sreće sa bacanjem kockica, dok kompjuter nema namere da čini išta takvo. Ali igra je pronašla rešenje čak i za ovaj slučaj, i to u obliku režima gde ćete vi biti Game master i stvarati sopstvene scenarije i avanture za druge igrače. Pored ovoga vam se nude i standardni kooperativni režim, kao i igranje na podeljenom ekranu.
Ovo je još fundamentalnija promena u igri nego što to zvuči, pošto je krajnji cilj vaših likova da dostignu nivo boga, a ipak to može učiniti samo jedan… Rivalstvo koje se ovim stvara između ljudi sa kojima bi trebalo da sarađujete je fantastično, naročito zato što postoji i zaseban, ali iznenađujuće zanimljiv, PvP režim, gde se možete osloboditi napetosti bez narušavanja naracije.
Divinity: Original Sin II
S obzirom na njenu veličinu i složenost, „Original Sin II“ ima vrlo malo nedostataka. Čak je i grafika prilično dobra, u staromodnom, izometrijskom pogledu. Inventar i dnevnik misija su, pak, prilično loši, jer ovaj drugi iz nekog razloga odbija da prati relevantne detalje o tome gde bi trebalo da idete i zašto.
Nemojte ovo uopšte shvatiti kao kritiku, ali ovo zaista nije vrsta igre kojoj možete da se posvetite na 5 minuta i izađete iz nje. Za završetak priče biće vam potrebno najmanje 80 sati, što je razlog zašto nam je trebalo ovoliko da napišemo ovu recenziju, a skoro beskonačni opseg mogućih ishoda znači da ćete igru moći više puta da igrate ispočetka bez da vam uopšte dosadi.
Teško je setiti se bilo čega što nedostaje u „Divinity: Original Sin II“, i zaista smatramo da je ovo zaista jedna od najboljih RPG igara ikada napravljenih. Čak i u ovakvoj godini, u kojoj se toliko klasičnih igara pojavljuje skoro svake nedelje, ova se izdvaja kao jedna od najimpresivnijih igara koju smo ikada igrali.