Reći mi da igra ima elemente dating simulacije jedan je od najbržih načina da privuče moj interes. Iako sam društveno nespretan i ljudi me nerviraju, mislim da je romantika jedan od najčešće korišćenih i najlakše objašnjenih oslonaca u igrama. Volim takve oslonce i smatram da ih developeri ne iskorišćavaju dovoljno. Dajte vašem protagonisti relatabilne hobije zajedno sa njihovim čudesnim moćima. Za dodatne poene, dopustite mi da u njima učestvujem.
Eternights ističe ovo u svojim opisima: akcioni RPG i dating simulacija na kraju sveta. To je sve što sam znao o igri pre nego što sam je počeo igrati. I to je u osnovi sve što jeste.
Ako želite biti pedantni i držati se vrlo specifične i doslovne definicije „dating simulacije“, tada Eternights i dalje odgovara. Dani prolaze na kalendaru, a osvajanje vašeg „žrtvenog jagnjeta“ zahteva ispunjavanje određenih zahteva za socijalni status. Dokazi sugeriraju da je ovo više preuzeto iz igara poput Persona nego što je direktno uticalo na pionire poput Tokimeki Memorial, ali i dalje prolazi ispit.
Igrate kao dosadniji lik na svetu. Nosio je običnu belu košulju kao da mu je dan za pranje veša. Njegove godine nisu određene; negde između srednje škole i postkolegijalnog doba. Tokom pokušaja da pokrene svoj dosadan život, svet naglo završava. Tokom napora da preživi, odvojen je od svog životnog partnera. Mislim na to da mu je desna ruka odsečena – njegova „vratarska“ ruka.
Srećom, bog je brz u zameni njegovog gubitka prilikom prilike. Dodeljen mu je svetleći, prozirni falsifikat. Takođe može izrasti mač iz ničega. Međutim, Eternights nikada ne odgovara na važno pitanje koliko je korisno u usamljenim noćima. Pretpostavljam da nije važno. Čak i u najgorem scenariju, uz vreme, naš kartonski protagonist može naučiti da se prilagodi životu sa svojom levom rukom.
Pre nego što se cela priča o odvajanju partnera odvije, pridružuje vam se… uh… Juna? Ona je idolka. To jest, žrtva japanske pop-zvezde kulture. To je u osnovi celo njeno lično.
Kasnije se pridružuje… Hm… Me? Ne, Min. Ona je stidljiva trkačica. Njeno stidljivo ponašanje je njena celokupna ličnost.
Zatim imate damu koju sam izabrao da osvojim. Ona je prilično sjajna. Njeno ime je, uh… Erm… Kako? Ne! Mislim, Sija. Njeno ime je Sija. Ona je naučnica. Voli nauku. To je u osnovi cela njena ličnost.
Zatim, na kraju, upoznajete Johan. On je besmrtan. Voli muškarce. Uživa da pravi kafu na stari način, ali mrzi ukus. Nosio je veliki džemper usred leta koji mu ne odgovara kako treba. U redu je.
Takođe vas prati na ovom avanturističkom putovanju mučeni, večiti drug Chani. On je tu da vas podrži, i to je to. Njegova priča se u potpunosti vrti oko činjenice da je jednako dosadan kao i svi ostali, ali ne dobija supermoći koje bi nadomestile nedostatak ličnosti.
To je kraj sveta, i vi ste poslednja nada za njegovo spasavanje. Morate probiti kroz dva impozantna, spektralna zida i zaustaviti buđenje boga. Očigledno su ulozi visoki, i pritisak je toliko velik da je nemoguće izbeći određene porive. Srećom, ti porivi vode ka većoj moći kroz jačanje socijalnih veza. Postoje i drugi razlozi za pronalaženje para jastuka kako biste gurnuli svoj daljinski između njih. Uvedite svoje prijatelje u „zonu kostiju“ i postanite majstor svojeg „mesnog omekšivača“!
Eternights je podeljen u tri sekcije; dva zida i kraj. Svaka vam daje određeno vreme da se zabavljate i nežno istražujete načine kako da zavučete sebe u pantalone svojih saputnika. Međutim, pre nego što vreme istekne, morate otići u tamnicu i oboriti zid. Generalno, obično vam je potrebna samo jedna pokušaj da to postignete, jer Eternights ne nailazi tačno na koncept rizika i nagrade. S druge strane, podstiče vas da poboljšate svoje veštine udvaranja.
Borba je slaba. Generalno, najveći naglasak u samom akcionom delu Eternights-a je jačanje vašeg lika, jer se sve svodi na pritiskanje dugmeta da biste pokušali da dostignete jači napad dok izbegavate kad je to potrebno. Vaši prijatelji dolaze opremljeni arsenalom magičnih napada koji pružaju jedinu stvarnu strategiju koja dolazi u igru, ali se lako možete provući i sa Yuninim isceliteljskim sposobnostima. Ovo osim u čestim trenucima kada igra odnese Yunu.
Priča stvarno ne nadoknađuje razočaravajući gameplay. Teško je osetiti opasnost. Teško je reći gde se zapravo nalazite jer izgleda kao miks različitih zemalja u jugoistočnoj Aziji. Svi izgledaju ili mrtvi ili su već pretvoreni u čudovišta. Ako spasite svet, da li će se svi vratiti u normalne ljude? Ako je tako, da li je zaista dobra ideja isprazniti ih vašim lepljivim prstima?
Karakteri su takođe slabi. Svaki od njih ima intenzivan miris poznatosti. Postoji samo jedan gej lik, i smešno je pomisliti da je to bilo rizično 2012. godine kada je Mass Effect 3 to uradio. Ostali su svi toliko arhetipski i toliko obični kao majica protagonista.
Pored toga, čudno su nekonzistentni. Prema vrhuncu našeg odnosa, Sia je neprestano govorila kako je potisnula sve svoje strasti radi zaštite ljudi oko sebe. Kako nije, bre, nije. Sia je najbuka osoba u grupi, i njen ceo trik je čudna nauka. Ako je to njeno suzdržavanje, pretpostavljam da njen normalan ponašanje uključuje dissecting hamstera i šivenje da napravi super-hamstera.
Eternights je uglavnom spašen svojim trenutnim dijalozima. Ono što mu nedostaje u intimnosti, nadoknađuje iznenađujućom duhovitošću. Ponekad previše istražuje određene teme, pokušavajući da bude provokativan ili šokantan. To može izazvati zavijanje očima, ali povremeni humoristički trenuci pomažu održati angažman.
Za razliku od serijala Persona, kojeg Eternights željno pokušava imitirati, neće vam trebati 100 sati da vidite završne titlove. Verovatno će vam trebati samo dvanaestak sati za potpuni playthrough. I nije previše naporno, uglavnom zbog načina na koji uspeva iznenaditi kroz opšte dijaloge.
Važno je napomenuti da je Eternights stvoren od strane malog tima. Oznake na igri vole napomenuti da je na projektu radio samo jedan „punopravni“ developer. Imajući to na umu, impresivan je napor. Iako je derivativan i nedostaje u mnogim aspektima, čini se da ima proizvodne vrednosti mainstream igre.
Zbog toga me nekako smeta. Deo mog interesovanja za nezavisne naslove uključuje promatranje umetnosti bez prevelikog sjaja. Eternights ima taj sjaj, što je sama po sebi dostignuće, ali kada to otklonite, samo ćete pronaći nešto što deluje pomalo bezukusno i bez života. Sigurno nije noć koju ćete pamtiti. Verovatno biste bili bolji samo čuvajući svoju ruku.