Hammerwatch II, dugoočekivani nastavak popularne igre Hammerwatch iz 2013. godine, konačno je stigao. Razvijen od strane Crackshell-a i izdan od strane Modus Games-a, ovo je prelepa pikselizirana igra koja nas vraća u jednostavnije vreme gejminga, izgrađena od nule kako bi se igrala s prijateljima. Nažalost, dosadno iskustvo za solo igrače, često besmisleni dungeoni i nedostatak zabave u igri čine teškim entuzijastičko preporučivanje Hammerwatch II.
Originalna igra dugo je bila na mom radaru. Bila je to klasična ARPG dungeon-crawler igra koja je imala koristi od modernih mehanika igara. S obzirom na to, originalna igra, izdana 2013. godine, dok sam još bio srednjoškolac, prošla je nezapaženo.
Hammerwatch II izašao je u avgustu 2015. godine i dočekan je s mnogo hvale od svoje kultne publike. Bio sam uzbuđen da je isprobam, nakon što sam proveo previše sati igrajući Diablo 4, esencijalni moderni dungeon-crawler. Izašao sam s mešanim utiscima.
Ne bih smeo da ne spomenem da je otvarajuća pesma, glavna tema pod jednostavnim naslovom „Glavna tema“, kako bi je deca nazvala, apsolutni hit. Slušao sam je izvan igre bar desetak puta. Imati grandioznu otvarajuću temu postavlja pozornicu za obećavajuće stvari koje dolaze.
Hammerwatch II, dugoočekivani nastavak popularne igre Hammerwatch iz 2013. godine, konačno je stigao. Razvijen od strane Crackshell-a i izdan od strane Modus Games-a, ovo je prelepa pikselizirana igra koja nas vraća u jednostavnije vreme gejminga, izgrađena od nule kako bi se igrala s prijateljima. Nažalost, dosadno iskustvo za solo igrače, često besmisleni dungeoni i nedostatak zabave u igri čine teškim entuzijastičko preporučivanje Hammerwatch II.
Originalna igra dugo je bila na mom radaru. Bila je to klasična ARPG dungeon-crawler igra koja je imala koristi od modernih mehanika igara. S obzirom na to, originalna igra, izdana 2013. godine, dok sam još bio srednjoškolac, prošla je nezapaženo.
Hammerwatch II izašao je u avgustu 2015. godine i dočekan je s mnogo hvale od svoje kultne publike. Bio sam uzbuđen da je isprobam, nakon što sam proveo previše sati igrajući Diablo 4, esencijalni moderni dungeon-crawler. Izašao sam s mešanim utiscima.
Ne bih smeo da ne spomenem da je otvarajuća pesma, glavna tema pod jednostavnim naslovom „Glavna tema“, kako bi je deca nazvala, apsolutni hit. Slušao sam je izvan igre bar desetak puta. Imati grandioznu otvarajuću temu postavlja pozornicu za obećavajuće stvari koje dolaze.
Pikselizirani stil umetnosti je predivan i spaja dizajn starog školskog gejminga sa savremenom tehnologijom. Boje su žive i podsećaju na pikselizirani stil umetnosti starih ARPG igara. Muzička podloga je vesela i zabavna.
Razvojni tim Crackshell bio je ljubazan da nam obezbedi dva koda kako bismo mogli da iskusimo ovu igru sa prijateljem. Da li ste ikada igrali Gauntlet na N64 sami? Nisam ni mislio. Zato sam uzeo vreme da izgradim svog rangera, Halt-a (pozdrav svim fanovima Džona Flanagana), dok je moj prijatelj Mat imao izbor između ratnika, paladina, lopova ili čarobnjaka; ali se na kraju odlučio za paladina.
Nakon izuzetno korisnog rezimea radnje originalnog Hammerwatch-a, odmah sam se našao u tutorijalnom dungeou igre. Odmah me je vratio unazad, do 24. decembra 2008. Ah, da, 2008. godina… jednostavniji dani. Znate, osim finansijske krize i svega toga. Svake godine za Božić, cela moja porodica bi se okupila kod moje bake da uživamo u večeri na Badnji dan (naravno, sa šunkom). Te godine sam imao 12 godina i konačno sam bio dovoljno star da se pridružim svom starijem bratu i rođacima u igranju Gauntleta na Nintendu 64 koji je moja baka čuvala u svojoj podrumskoj prostoriji. Moj brat, rođaci i ja provodili bismo narednih nekoliko sati igrajući Gauntlet. Ti trenuci, te uspomene, spadaju među najlepše koje imam. Hammerwatch II me je trenutno vratio tamo. Nostalgija ovde jasno dolazi do izražaja.
Radnja je prilično standardna, stari tip narativa „ubij zmaja i spasi svet“. Baš ono što biste očekivali od ovog tipa igre, ni više ni manje. Prava priča su prijatelji koje stvaramo usput… ili nešto slično tome.
Šalim se naravno, najbolje trenutke koje sam imao u ovoj igri bili su kada sam je igrao sa Matom. Posebno snažan vepar naiđe i probocka me iznenada. Zamka sa strelama je direktno ispred mene i slučajno uletim u nju. Mat pokušava da me oživi. Umire od strela u grudima, slično kao Boromir u Gospodaru prstenova.
Tutorijali u Hammerwatch II bi mogli značajno da se poboljšaju. Možda bih imao drugačije mišljenje da sam igrao originalni Hammerwatch. Trebalo nam je Mattu i meni najmanje pet sati da shvatimo da postoji kuka za hvatanje koju morate koristiti da premostite određene provalije. Da nije bilo Gugla, nisam siguran da bismo ikada saznali za to. Želim da moje igre, posebno dungeon-crawlere, imaju određeni nivo težine i „saznaj dok igraš“ mehaniku, ali ovde je često previše.
Igra se takođe previše često vraća unazad. Prođem ceo put kroz jedan dungeoun, zatim mi zadavalac zadatka kaže da se odmah vratim u kanalizaciju, samo da bih se ODMAH morao vratiti i ponovo prolaziti kroz isti dungeon. Nemam novih plena kao rezultat toga.
Nažalost, igra često deluje kao teška muka. Jednoigrac je prilično dosadan i teško preporučljivo iskustvo. Višeigrački mod je glavni format ove igre. Na Normal težini kao Rendžer, igra je gotovo nemoguća. Moj vuk je jedini razlog zašto uspevam da preživim.
Kutije kamere su često neobjašnjive… ponekad sa krovom iznad prolaza (vidite sliku ispod) tako da bukvalno ne možete da vidite svog lika uopšte. U ovakvim hodnicima dolazi do situacija u kojima se borite sa neprijateljima, a nadstrešnice otežavaju vidljivost. Nema minimape na HUD-u. Da biste pristupili mapi, morate držati levi tab. Ovo brzo postaje naporno jer vam je minimapa stalno potrebna. Kada podignete minimapu, ona pokriva ceo vaš HUD. Providnost se može podesiti u postavkama, ali i dalje je nezgrapno. Nedostatak ugrađene minimape na HUD-u brzo postaje očigledan.
Velika zamerka koju sam imao je nesposobnost promene težine igre tokom igre, što je zaista nelogično. Možete se pridružiti višeigranoj igri bez svog partnera, ali ne možete promeniti težinu te igre. Zaista ne razumem ovu odluku. Osim toga, naplaćivanje novca, iako je tipično za ovakav tip igre, takođe postaje izuzetno frustrirajuće; jer ćete umreti… PUNO.
Krvave ose će ostati kao jedni od mojih najomraženijih neprijatelja u svetu video igara. Pronađem kukasti metak i pređem reku. Ose me čekaju s druge strane. Sanjaću noćne more o osama narednih deset godina.