I doesn’t exist – moderna tekstualna avantura prva je igra razvojnog tima LUAL Games KIG i predstavlja nadrealno iskustvo. Teško mi je da ovu recenziju prenesem rečima, jer se ovo mnogo više čini kao narativno putovanje nego bilo šta drugo.
Kao što naslov sugeriše, igra se igra unošenjem naredbi za lika na ekranu. Morate unositi naredbe putem tastature, i ako ste ikada koristili bilo koji program za kodiranje, prepoznaćete format teksta. Sa prelepom pikseliranom pozadinom, možda biste pomislili da je ovo samo jednostavna slagalica sa nekim divnim melodijama koje slušate dok igrate. Međutim, bili biste u zabludi.
Opisana kao „Klasični Zork sreće Egzistencijalnu Krizu“, [I] ne postoji istražuje teme kontrole, izolacije i mentalnog zdravlja. Utisak je prilično jak, i iako se preporučuje da je igrate sa slušalicama, takođe bih rekao da, ako imate bilo kakvih problema sa senzornim podražajima – možda ipak ne treba. Mogu postati prilično osetljiv na zvuke, i ne lažem, neki od zvučnih efekata bili su toliko dezorijentišući da sam osećao značajan osećaj vrtoglavice. Ne osećam se često mučninom zbog zvuka, ali u ovom slučaju bilo je dosta.
I doesn’t exist je vrsta igre u kojoj ste veoma prisutni. Niste lik, ali lik je sopstvena osoba. Dođavola, čak je i igra lik. To je vrlo meta igra, i lično mi se veoma dopala. Nazvao sam lika Giligen, i počinje kao bilo koja druga igra. Naredili ste liku da se kreće kako biste rešavali svaku slagalicu, ali tu leži vaš problem. Kako sam davao Giligenu naredbe, sve više se raspadao. Iako su slagalice dovoljno jednostavne, morate narediti Giligenu kako bi ih završio.
Vaš prvi cilj je otvoriti sef, ali nemate šifru. Umesto toga, morate koristiti predmete u svom okruženju kako biste pronašli način da ga otvorite. To zahteva puno hodanja napred-nazad i razmišljanja o tome kako da koristite svoje predmete koristeći glagol i imenicu. Sve se svodi na upotrebu reči i osiguravanje da možete da dovedete Giligena do vrata.
Međutim, Giligen ne želi da prođe kroz vrata. Ako Giligen prođe kroz vrata, prestaje da postoji. U stvari, nisam želeo ni da Giligen prođe kroz vrata – suosećam sa njegovim problemom. Umesto toga, Igra pokušava da kontroliše narativ, pa pokušava da manipuliše Giligenom kao deo igre. Moram ga odvući rešenjem zagonetke koju moramo rešiti, a cela zagonetka vodi do tog vrata. Problem je u tome što Giligen misli da su Igra i ja ista osoba, i jasno je da se to već dogodilo.
Giligana uvek govori da se ne sećam kako sam ga tretirao. I mislim da me je to prilično pogodilo tokom mog prvog prelaska igre. Kada Igra shvati da Giligan ima napad panike i da ne želi da prođe kroz vrata, natera vas da upravljate njime. Čak pokušava da vas odvrati pre toga tako što će vam dati veoma čudnu umetničku igru koristeći misteriozne figure i koristi Gljivog maskota kao način da vas odvrati slatkim stvarima. To nije učinilo ništa slatkim; zapravo, ovo je bio veoma uznemirujući deo igre.
Kada preuzmete kontrolu nad Giliganom, Igra vas ubedi da idete ka vratima, ali umesto toga imate opciju da se okrenete. Giligan postavlja pitanja, i na osnovu vaših odgovora bićete dovedeni do slagalice gde morate pronaći ulazni kod tako što ćete postaviti kameru u savršeni položaj. Zatim ćete moći da postavljate pitanja Igru, i Giligan i vi ćete biti vraćeni na ulazna vrata.
Neću ulaziti u previše detalja ovde. Ipak, ne želim vam reći kako se priča završava. Ali, reći ću ovo: I doesn’t exist ne pravi kompromise sa temama koje želi da prenese. Razvojni tim je stvorio uverljivu priču koju sam smatrao dobro izrađenom. Kraj me je gotovo podsetio na vibracije igre „Doki Doki Literature Club!“, ali ne tako intenzivno.
To je samo kratka igra, pri čemu je moj prvi prelazak trajao otprilike sat vremena do sat i po. Jedini razlog zašto mi je dao malo više vremena bio je taj što se igra srušila kada sam ušao u postavke nakon razgovora sa Giliganom u jednom trenutku. Ali dobra vest je da postoji funkcija automatskog čuvanja, tako da sam se morao vratiti na prethodnu tačku čuvanja. Nije bilo daleko nazad, ali rekao bih da je zanimljivo iskustvo.
Ako volite nadrealne igre sa metanarativom, onda bih je preporučio. Međutim, ako imate problema sa senzornim podražajima, molim vas da malo smanjite ton. To je bilo prilično uznemirujuće, i iako je postiglo željeni efekat da me uznemiri, bilo je malo previše dezorijentišuće za moj ukus. Ali igrao bih je ponovo, samo da vidim da li mogu bilo šta da uradim da pomognem Giliganu.
Želite li da je isprobate sami? Demo verzija je besplatna na Steamu, i slobodno nam javite šta mislite o njoj u komentarima!