Treba mi puno vremena da shvatim da je Sludge Life 2 diorama. A, čekaj! Tako je bio i prva igra! Ove isprane, složene, često nelagodne svetove kroz koje se probijate, delimično zagonetke, delimično teretane, delimično potraga za blagom, ovi svetovi u kojima skačete, penjete se, ostavljate za sobom trag spreja? Jedina stvar koja se zaista kreće unutar ovih svetova je igrač. Da, postoje nekoliko veoma sitnih izuzetaka od toga, ali su retki i takođe spoileri, stvari koje biste želeli da otkrijete sami. U najvećem delu, Sludge Life 2, kao i Sludge Life pre njega, predstavlja jedan trenutak uhvaćen u svom brzom ljudskom kompleksu. To je mesto, ali često je i trenutak u vremenu. Samo skačemo i obeležavamo zidove unutar njega.
Bilo je teško to videti na početku, mislim, jer uprkos svojoj nepokretnosti, Sludge Life igre su istovremeno definisane frenetičnim osećajem kretanja. Naravno, tu je svedena parkur igra iz prvog lica, koja pretvara svaku zgradu u penjački okvir sa ivicama, cevima i mini-krovovima. Ali tu je i pogled riblje oko koji sve okvira, sa efektima arhiviranja videotepe i treperenjem šuma. To čini vaše okruženje nemirnim, tečnim i pokretnim. Pomerite se za milimetar i svet se menja kako bi vam pokazao novu perspektivu. Zidovi su živi. Sve to deluje čudno crevno, kamera igre iz prvog lica kao oblik peristaltike. Kako ulazimo u ovaj zaustavljeni svet? Vozimo se endoskopom. Otvorite se! Recite aaa!
Sludge Life 2 je vrlo sličan prvoj igri u tom, i gotovo svakom, pogledu. I to je dobra stvar. To su kompaktni svetovi, ali i svetovi iz kojih nikada ne osećam da mogu dobiti apsolutno sve. Postoji taj bljesak paradoksa svuda. Učitavate se u ove igre kroz prelepo realizovan operativni sistem, a osećaj je od samog početka da su tajne svuda. Postoji osećaj kršenja pravila, iako su ovo igre koje se bave klasičnim idejama istraživanja, pripovedanja, prelaženja, rešavanja zagonetki i sakupljanja stvari. To su ljute igre, ali nikada ne dopuštaju da bes definiše iskustvo. Ima puno veštine i pripovedanja, ali vi slobodno možete učiniti ono što želite od toga.
Misije iz trenutka u trenutak su ono što želite da budu. A hotel je samo jedna od mnogih lokacija, sve istovremeno šarene i izbledjele, ispunjene napuštenošću i razočaranjem, ali i trenucima lepote – malim ljudskim vinjetama – koje treba otkriti. To je igra skrivanja i traženja u narativu. Neko se posvađao sa svojim šefom i spreman je da otkrije tajnu. Neko uzgaja nešto o čemu ne želi da bilo ko zna. U jednom restoranu, tužni burgeri se peku na ravnoj površini dok, iza ugla, dvoje kuvara se ljube na tihom mestu. Sludge Life 2 je takav gde god da pogledate. Ispunjen je malim trenucima koji me podsećaju na to kako sam ponovo perač sudova u svojoj 19. godini, plaćen 2,40 funte da ribam posuđe i sedim na plastičnom baštenskom nameštaju igrajući beskonačne partije Solitaire-a. Iskren je u vezi sa tim kako izgleda ovaj život, ali takođe pronalazi trenutke koji vas čine srećnim. Sve se može preokrenuti, zar ne? Zar ne?
Vodeći vas kroz sve to je nešto od najboljeg i najčistijeg post-Ubi otvorenog sveta što sam ikada video. Postoji nekoliko jasnih putanja kroz igru označenih sakupljanjem stvari sa pejzaža na kojem skačete, ali nikada ne deluje kao prazan posao. Obilježite sve grafite. Skupite sve gedžete. Otvorite – odlično mesto za početak – sva brza putovanja, što postaje serija zagonetki samih po sebi dok preklapate svršeno neinformativnu mapu preko sopstvenog iskustva pejzaža. Ali takođe: pronađite sve druge grafit-artiste, sakupite trake, napravite seriju značajnih fotografija.
Ali ove igre, što više igram, takođe uspostavljaju značajne i osvetljavajuće veze sa drugim igrama. Ubi otvoreni svetovi, sigurno, mada dobro balansiraju između stručne destilacije i otvorene parodije. Ali i igre poput Gravity Bone, koja vam pruža pažljiv uvid u jedan aspekt ličnog pejzaža koji deluje potpuno izmišljeno i koherentno. I igre poput Umurangi Generation, čiji je razvojnik zahvaljen u krajnjim titlovima: još jedna igra o kretanju i nepokretnosti, velikodušno otvarajući svet iskustva za igrače da istraže.
Sinoć sam ponovo pokrenuo Sludge Life 2 da napravim nekoliko snimaka ekrana, videla sam dva kraja igre i još nekoliko nedostupnih predmeta. Prošao sam kroz OS sa svojim iskačućim prozorima i rasutim fasciklama, ušao u igru, a zatim preko mape putem tih briljantnih oštrih, trenutnih atomizera brzih prevoznika. Ponovo sam se vratio u hotel gde je sve počelo i gde sam otkrio da iza svakih vrata čeka mala diorama.
Ovde je čovek koji spava na krevetu, hrče dok radio svira. Ovde je pas koji sam gleda televiziju. Ovde je brdo mačijeg peska u kadi. Ovde je osoba tužno sedela na stolici sa jednom od onih venecijanskih ogrlica za kućne ljubimce oko glave. Ovde je…
To je to, zar ne? Izlazeći u hodnik u jednom trenutku shvatio sam da vrata idu onoliko daleko koliko mogu videti, a onda stepenice i još spratova, više vrata, više pogleda na ovo fascinantno i igru slobodnog duha mesto. Diorama izliva iz prozora i nestaje u daljini. Ko zna gde, u magli i sumraku, konačno povlači granicu.