Pre nego što je lansiran, Rocksteady Games se suočavao sa teškim izazovima zbog svog najnovijeg izdanja. Glavni tokovi gejming medija pokazuju malo naklonosti prema modelu igara kao usluge, a i nedavni pokušaji u DC univerzumu nisu baš završeni uspešno. „Suicide Squad: Kill The Justice League“ predstavlja oštar kontrast u odnosu na prepoznatljive ozbiljne Arkham igre od strane Rocksteady-a, nasleđe koje skoro da deluje osuđujuće u ovom trenutku.
Dakle, da li se Suicide Squad: Kill The Justice League ističe među igrama koje se bore za opstanak, ili je ovo, kao što su neki strahovali, pad Rocksteady-ja?
Priča igre Kill The Justice League prati tradicionalni superherojski trope: Postoji nadolazeći događaj kraja sveta biblijskih razmera koji samo najveći heroji Zemlje mogu da se nadaju da će prevazići. Pa, to bi bilo tako da cela Justice League nije pretvorena u robove uma Brainiaca.
Umesto uobičajenih junaka u tajicama, igrači preuzimaju ulogu Suicide Squada, raznolike grupe osuđenika iz Arkhama puštenih na slobodu u Metropolisu. Ovo je organizovala Amanda Waller, koja, iskreno rečeno, može biti najveći negativac u celom DC Multiverzumu. Ona je zastrašujuća čak i više od bilo kog člana Suicide Squada; radije bih se suočio licem u lice sa Brainiacom.
Priča prati Harley Quinn, Deadshota, King Sharka i Captain Boomeranga, poslednjeg od kojeg se brzo izdvojio kao jedan od mojih omiljenih likova svih vremena. Svi oni kreću u osvajanje Liga pravde i uništavanje zlog Brainiaca pre nego što on porobi ono malo preostalog ljudskog stanovništva.
To je nagradna priča, ona koja pažljivo balansira između navijanja za antiheroja i potpunog uništavanja naših dečačkih snova pred našim očima. Njeno najimpresivnije dostignuće je sposobnost stvaranja veze između igrača i članova Suicide Squada dovoljno snažne da izdrži neka od zloglasnih događaja u kasnijim fazama priče, događaja koji bi mogli pokvariti iskustvo za neke.
Za razliku od humora, koji je sasvim pogodjen već u prvih 30 minuta. Pisanje je fantastično, bez napora spaja prilično apokaliptičan scenario sa brzim dosetkama i razgovorima između saveznika, sve tajmingom i izvedbom blizu savršenstva. Neki od najsmešnijih trenutaka igre često ni ne zahtevaju reči; facijalne animacije su među najboljim koje industrija ima da ponudi. Ceo vic može biti ispričan podizanjem obrve ili okretanjem očiju. Podržano fantastičnim izvedbama tokom cele igre, ostavilo me je osećajem ispunjenosti i praznine. Kao live-service naslov, priča je bila mnogo bolja nego što sam očekivao. Ipak, ostavila me je zaljubljenim, pitajući se koliko bismo više mogli imati u tradicionalnijem singleplayer okruženju.
Sa trajanjem od oko 10-12 sati, priča je delovala kratko. Ona se provlači kroz grind stila kraja igara kao usluge na fantastičan način, možda i najtematskiji koji smo videli do sada u ovom žanru, ali ako vam taj grind stil kraja igre kao usluge nije po volji, iskustvo možda neće opravdati cenu.
Svaki od četiri glavna lika – Deadshot, King Shark, Captain Boomerang i Harley Quinn – ponosno se ističu svojim arsenalom oružja, sposobnostima i moćima kretanja. Obično se borim sa igrama koje zahtevaju preusmeravanje pažnje između previše veština i opreme. I dok Suicide Squad-ov korisnički interfejs čini proces besprekidnim i lakim, ipak sam se više privukao Deadshotu – liku kojeg sam igrao tokom većeg dela igre.
Kada se završi priča i počne grind igara kao usluge, sudbina ovih igara zavisi od kvaliteta borbe. Srećom, borbeni sistem u igri Kill the Justice League je jedan od najuzbudljivijih koje sam igrao u dugom vremenskom periodu. Ogromni divovi, snajperi na dugom rastojanju, oklopne jedinice za borbu na blizinu, ojačani tenkovi… igra vam postavlja različite neprijatelje, svaki zahtevajući različite taktike i rešenja. Zadovoljstvo kombinovanja savršenih kontranapada, prelaska na sledeću grupu neprijatelja kombinovanjem moći kretanja i izvođenja posebnog napada kako biste očistili celu platformu nikada ne izlazi iz mode ili ne deluje dosadno.
Nakon svake sekvence i segmenta priče, nestrpljivo sam želeo da se vratim nebima Metropolisa i jednostavno ubijam stvari radi zabave. Oboje se uklapaju u žanr i temu, pretpostavljam. Međutim, taj entuzijazam je donekle splasnuo kada su u pitanju borbe sa bossovima. Iako nijedna od njih nije bila loša – borite se protiv većine Justice League-a u jednom trenutku ili drugom – ni jedna od njih zaista nije se istakla. Nije to baš ’’zločin’’, ali kada se borite protiv likova tako ikoničnih kao što su oni viđeni u Justice League, očekivao sam borbu na daleko grandioznijim razmerama.
Kao i sa svim lansiranjima igara kao usluge u poslednjim godinama, veći deo diskusije pre lansiranja delio je brige i zabrinutosti u vezi sa žanrom. Shvatam, one nisu za svakoga. Grind i ponavljanje često se doživljavaju kao negativni elementi gejming iskustva, ali ipak postoji velika publika koja uživa u izazovu i živi da se prijavi svakog dana. Da li je ovo ta igra? Nisam siguran, ali ima mnogo veću šansu nego što sam mislio da će imati.
Live-service elementi, iako ograničeni u raznolikosti, zaista imaju impresivan niz opcija prilagođavanja likova i izbora opreme. Svaki aspekt likova može biti unapređen i poboljšan. Lične statistike, retkost oružja, osobine i prednosti oružja, specijalne sposobnosti – postoji ogromna lista prilika za maksimiziranje koje pruža savršeno ’’igralište’’ za fanove dovoljno posvećene da izdrže ograničen izbor misija u post-game scenariju.
Suicide Squad: Kill The Justice League je odlična igra za određeni tip igrača, sa svim obeležjima fantastičnog singleplayer kinematskog iskustva. Ima sjajnu priču, odličab voice act, prelepe okoline i zanimljive likove, ali sve to bude prekinuto radi podrške ovom modelu igara kao usluge. Uživao sam igrajući kroz nju i verovatno ću se više posvetiti grindu kraja igre. Ipak, ne mogu da se otmem pitanju: Šta ako?