Svi smo igrali svoj deo Metroidvania igara, ali žanr nastavlja da cveta zahvaljujući developerima koji guraju kreativne sisteme do novih visina, a opet ostaju verni svojim inspiracijama. Rekao bih da je nedavno objavljena igra „The Last Faith“, razvijena od strane Kumi Souls Games, kao „Castlevania: Symphony of the Night“ na steroidima. Ovo je igra koja bi potencijalno mogla redefinisati žanr s obzirom na to koliko je zarazno iskustvo i dobro osmišljeno. Međutim, da li ćemo dublje ući u to kroz ovu recenziju.
Mastereći sistem igre: Izuzetan dizajn „The Last Faith“ „The Last Faith“ počinje nudeći vam izbor da odaberete svoj stil borbe, što utiče na vaše osnovne statistike. Možete birati između Brawler, Rogue, Stargazer i Marksman, pružajući lep izbor da odgovara vašem preferiranom stilu igre. Ja sam se odlučio za Brawler zbog ograničenja vremena i pretpostavke da će mi olakšati igru, iako verovatno nije. Međutim, budući da sam ljubitelj borbe u bliskom kontaktu, za mene je to bila laka odluka. Igra uvodi svet pogođen demonima, a vi preuzimate ulogu Eryka, borca sa nešto misterioznom prošlošću. Vaša misija postaje jasnija nakon susreta sa čudnom ženom imenom Lady Helenya.
Kako napredujete, otkrivate da je Eryk proklet, opterećen prisustvom nečeg zlobnog što raste u njemu, i želi ga razumeti. Iako mu se svet raspada oko njega, on istrajava u potrazi za istinom. Vredno je napomenuti da su scenarije u toku kampanje guste, sa likovima koji se ne uzdržavaju da iznesu ekspoziciju. Ipak, kako se elementi ove tragične priče ujedinjuju, pronašao sam se zaintrigiran završetkom.
Zarazna priča u gotičkom svetu: „The Last Faith“ Pisanje u igri je pohvalno, i osvežavajuće je videti developere koji rizikuju s narrativom. Na prvi pogled, „The Last Faith“ može delovati kao pretežno akciona igra, ali nakon nekoliko sati, izgradnja sveta i razvoj likova počinju zasijati kao značajni aspekti privlačnosti igre. Još jedan sloj kvaliteta je izuzetan glasovni rad za sve scene dijaloga, iako je brzina isporuke glumaca pomalo sporija, što doprinosi uranjanju u gotički svet.
Gameplay u „The Last Faith“ usklađen je s onim što biste očekivali od Metroidvania naslova. Krećete se u 2D ravni, susrećući demonske neprijatelje koji su odlučni da okončaju vaše putovanje. Jedna od jačih strana igre je kako postepeno uvodi nove neprijatelje, omogućavajući vam da postanete vešti u anticipiranju njihovih napada pre nego što dođe do izazova vaših veština. Priznajem da ima nekih područja koja mogu delovati zamorno zbog ponovljenih susreta s tri do pet vrsta istih neprijatelja, ali svi ti susreti su upravljivi i pristupačni.
Ono što izdvaja „The Last Faith“ je to što, iako pozajmljuje Souls-like sistem neprijatelja koji se ponovo pojavljuju nakon tačke čuvanja, izazov je dobro izbalansiran. Iako sam nekoliko puta sreo svoju smrt, nikada nisam osećao da je kriva moja veština kao igrača. Znao sam kako da se poboljšam, a igra je osigurala to predstavljanjem značajnog broja različitih neprijatelja. Da biste izbegli štetu, možete koristiti role ili izvesti povratni hod, a igra vam prirodno predstavlja neprijatelje od početka kako biste vas naučila ovim osnovama.
Dizajn mape je značajna tačka igre. Iako postoji povezan svet predstavljen različitim obojenim kutijama na mapi, postoje i dodatne mape, poput dvorca, koje deluju kao njihove sopstvene odvojene tamnice unutar već prostranog igrališta. Kako napredujete, Eryk stiče nove sposobnosti koje se odnose na magiju i radnje koje se mogu koristiti kako u borbi, tako i van nje. Možete opremiti dva Arkan Spella, omogućavajući vam da pucate iz pištolja ili izazovete elementarnu štetu.
Moj najveći kritik odnosi se na upravljanje inventarom. Da biste se izlečili, igrači mogu koristiti injekcije, koje sam uvek imao dovoljno. Međutim, igra pruža samo četiri ako se vaskrsnete s manje od toga. Problem nastaje kada morate prebacivati između predmeta za lečenje i Arkanskih predmeta pomoću D-pada. Da biste koristili predmet, morate pritisnuti rame. Tokom intenzivnih trenutaka poput borbi sa bosovima, nema dovoljno vremena da proverite koji je predmet opremljen, promenite ga na D-padu, a zatim ga koristite. Može se reći: „Nemojte biti pogođeni, i nećete morati lečiti“, ali u tim trenucima to je težak zadatak.
Kako otključavate nova područja i postižete ciljeve, narativ igre usklađuje se s igranjem, pružajući dosledno uživanje i angažovanje. Reč koja najbolje opisuje ovo iskustvo je „ravnoteža“. Sve se čini tačno gde treba biti, ali i dalje zadržavate agenciju kao igrača da istražujete, otkrivate i prevazilazite ozbiljne neprijatelje. Nikada nije bilo trenutka kada sam želeo da spustim kontroler, jer su čak i najteži delovi igre ostali pristupačni zbog odlične pažnje posvećene dizajnu igre. To je svedočanstvo tima za asistenciju kvaliteta, i šta god da su radili, trebalo bi da služi kao model za druge nezavisne developere.
Pikselski dizajn likova i okoline doprinosi gotičkoj atmosferi. Erykovi pokreti jasno crpe inspiraciju iz „Castlevania“, što sam sa zadovoljstvom primetio. Portreti likova tokom dijaloga takođe poboljšavaju narativni kvalitet, iako sam želeo da likovi imaju raznolikije poze. Naposletku, moram pomenuti da je muzički izbor jednostavno izvanredan.
Postavljanje novog standarda: Uticaj „The Last Faith“ na Metroidvania „The Last Faith“ uzima žanr Metroidvania i podiže ga na nove visine. Njegov visok nivo izazova udovoljava izuzetnom dizajnu igre koji omogućava svim igračima da ovladaju sistemima igre pre nego što se suoče s ozbiljnim neprijateljima. Narativ se postepeno gradi uz gotičku atmosferu, pružajući igračima uživanje u igri. Nisam siguran šta će se desiti sa žanrom Metroidvania, ali „The Last Faith“ je nesumnjivo postavio novi standard.